Još dite je bija kad svojin ocom jame je kopa,
divlje je strane prikapa ke nikad matika ni takla.
S prstima zemlju je kupija, u škulje za loze je zgrta
i mladu korunu na njivah je sadija, da brajde ogradi od puta.
divlje je strane prikapa ke nikad matika ni takla.
S prstima zemlju je kupija, u škulje za loze je zgrta
i mladu korunu na njivah je sadija, da brajde ogradi od puta.
Po tujih deli je mladost proveja, kopanji su žuljili rame,
to drago rame ča je toliko truda podnilo za me.
Na tujen stinu je vadija, tuju je zemlju nagraća,
pedeset lita teškega dela jedina i sva mu je plaća.
Kada san ja, u gradu, u školu hodija i bili kruh ija,
on je po vas dan o črnem kruhu tuju travu kosija.
Kako su lipi po zimi u teploj školi bili moji ditinjski dani,
a tamo vani,
u stini, na moru i vitru su delali trdi očovi dlani.
Šumu je sika, stinu lomija, od stine novac je kova,
nikad mu dan ni prez dela se finija, ni dlan mu mirova.
Pragi ča on je isklesa kite lipe crikve i hiže,
ma stari otac sve novo kamenje podiže,
i z rukon čvršćon od stine kako ripu ga riže.
I svako lito na novo se z moren i išće sriću na njemu
sve noći z veslom se muči i vajk se nada dobremu.
Vajk je u delu po suncu, po vitru, po daždu i zimi,
po danu i noći.
To je očov život, i nikad neće drugače živiti moći.
1932.
Mate Balota
