POSLJEDNJA VEČERA

Odgovor pjesniku i prijatelju

Slavku Mihaliću na njegovu

Posljednju večeru

Da večera, ali ono što slijedi

Ono što je prethodilo praznini i što iza nje

                                                        nadolazi

(Ne čudo; već prije nas - ono se od nas

                                                        dogodilo)

Tko bi se usudio ustvrditi: Sve je svršeno!

Da večera; premda je sami nismo priredili

Nenavikli na gozbe u korizmi

Koliko smo puta pili da bismo je sazvali

Koliko puta nekažnjeno odlagali

Da večera; samo bez novih opsjena

Bez otrova što ih nismo već nosili u sebi

(Nas nitko više ne može otrovati

Otrovom što ga nismo zajedno blagovali)

Da večera; ta morala se već jednom večerati

Trebalo je dokrajčiti gluhe u strašnom redosljedu

Nada je bila samo posestrima nemoći

Bez nje je i jedan što nekad bijasmo mi

Da večera; ali zaslađena sumnjama

I dovršena kruhom i vinom, a ne još žučju i octom

Došli smo tek u Getsemani; pa bdijem - 

Slušajmo što nam odsudnije predstoji

Josip Pupačić

Solin
 

MOJ OTAC

Još dite je bija kad svojin ocom jame je kopa,
divlje je strane prikapa ke nikad matika ni takla.
S prstima zemlju je kupija, u škulje za loze je zgrta
i mladu korunu na njivah je sadija, da brajde ogradi od puta.

Po tujih deli je mladost proveja, kopanji su žuljili rame,
to drago rame ča je toliko truda podnilo za me.
Na tujen stinu je vadija, tuju je zemlju nagraća,
pedeset lita teškega dela jedina i sva mu je plaća.

Kada san ja, u gradu, u školu hodija i bili kruh ija,
on je po vas dan o črnem kruhu tuju travu kosija.
Kako su lipi po zimi u teploj školi bili moji ditinjski dani,
a tamo vani,
u stini, na moru i vitru su delali trdi očovi dlani.

Šumu je sika, stinu lomija, od stine novac je kova,
nikad mu dan ni prez dela se finija, ni dlan mu mirova.
Pragi ča on je isklesa kite lipe crikve i hiže,
ma stari otac sve novo kamenje podiže,
i z rukon čvršćon od stine kako ripu ga riže.

I svako lito na novo se z moren i išće sriću na njemu
sve noći z veslom se muči i vajk se nada dobremu.
Vajk je u delu po suncu, po vitru, po daždu i zimi,
po danu i noći.
To je očov život, i nikad neće drugače živiti moći.

1932.

Mate Balota

Istra

KOPNJA

U dane kopnje kopači srestu zemljon,
noge rinu u nju, z rukami grude prevrću.
Kosti njin strdnu još više i žulji njin pokriju dlane,
kopačon su žile trde kako drivene grane.

U kopnji se ljudi posvete, na tilo pospu si prah,
sunce njin kožu opali, sve grihe Bog njin oprosti.
Pastirice postaju žene, a dica mladi junaki,
u kopnji se ljudi pobrate, svi su težaki jednaki.

U kopnji su dani dugi i lihe nimaju kraja,
od zore do mraka tilo je sprignuto h zemlji.
Pucaju križa, krv šumi u glavi, ma vrat se svejeno ne diže.
Svit kopača je pedalj zemlje, do kuda matika njin siže.

Čiste, ukopane njive se črne, samo se batva zelene.
Svako su batvo gladile teške ruke kopača.
Svaki je koren poškropljen s kapljami trudnega pota.
Kopnja je sveta molitva težaka, dota seljačkog života.

1931.

Mate Balota

Dalmatinska Zagora

GOVORE DA NISAN FIN

Svi mi govore da nisan fin,
da nisan gospodin.
Oči u gradu gledaju moje kolete,
moje šiljare, brageše i jakete
i merkaju kako je vezana moja kravata
i vide da moja kadina na uri ni od srebra ni zlata.

Te oštre oči vide da mi je vajk pod nokton črno,
pak na me gledaju strno.
Ča ljudi mi je reklo da mi je govor prosti i grub
i da ne spadan u društvo, nego na sramotni stub.
I da ne smin se približiti višljoj kasti
i bolje bi bilo da gren ovce pasti.

Ma lipa gospodo moja, skužajte jenu besidu,
vi ste hi čuda rekli, ke više od moje vridu.
U prostoj besidi je sve: ja san siromaški sin,
srce je moje samo siromaštvon bogato,
ko zazvoni u njemu, to je siromaško klato.
Od jutra do mraka, prez laži i straha
duša mi piva pismu siromaha.
Zato nis fin, ni gospodin.

Da sam drugači, van bin bija draži,
vi biste s namom za bankon sidili,
duge kušelje vodili, litre pili
i svitovali lipo: čini se i laži i pokaži
sve uno ča nisi. Ma kad bi miseci pasali,
a ja bin doša tamo, vi znate, na žicu,
i vidija kroz žicu, priko, suze na licu,
kako bi bilo kad moji me ne bi poznali.

1933.

Mate Balota

Motovun, Istra

DALEKI DOM

Čuda je daleko, na stotine milja,
di se zaliv raški sa Kvarnerom spaja,
di glas zvona ljude s dobrotom napaja,
di nan misli stanu, kad dojdu do cilja.

Selo tamo stoji, loža, bor i placa.
Hiže mu se bile, vrtli su za njima
sa lozon i smokovon, da te je milina,
Bože, ki sad tuda veselo koraca...

Dom naš je tamo, murva, crikva, draga
i sva srića lipa domaćega praga,
mati stara, od svega milija.

Tuja sila, majko, tako nas razdili,
tuja moć, ča silom zakon dili,
to je dilo ljudsko, Bog ni tako stija.

1933.

Mate Balota 

Hum, Istra

LIPI TIĆI

Lipa dico, mali Istrijanci,
iz Istrije brižne izagnanci,
ki nimate hiže ni hižišta,
daleko od rodnega ognjišta.
Sami ste u svitu ka kosići,
zdravi bili, lipi mali tići!

Sada ide kraj školskemu litu
kada sve je u najlipćem cvitu.
Ali lipća od svakega cvića
to je kita istraskih ditića.
Po svih školah na slovinsken jugu,
vi činite jenu vrstu dugu.

Prija nego školu ostavite,
tići mali malo promislite
na Istriju i neno kamenje,
koje čuva staro van korenje,
di naš rod je usadija žile,
di su naše stare majke mile.

Vaše žile sad su porizane,
vaše mlade duše razjadane.
I puti za dragu domovinu
prisičeni svaken njenom sinu.
Naša zemlja priko mora čeka
zalud dicu nazad da dočeka.

Lipi tići, vi starega roda,
stareg roda i dobrog poroda.
Vi ste dica zemlje i kamena
i mladi ste ka trava zelena.
Zato nikad ne gubite viru,
ki viruju nikad ne umiru.

Vaša vira je zemlja crlena,
kako srce h moru položena.
To su gore i ravnice plave,
silni ljudi ki po njih borave.
Tima ljudon tvrdu viru dajte
i na delu straha ne poznajte.

1933.

Mate Balota

Roč, Istra

BILJEŠKA ZA ŽIVOTOPIS

Moj život zna toplinu uspomena
pojedinosti, koje nisu važne.

Vidim kućicu na moru od kamena.
I odbljesci stolnjaka titrali su,
kad se otvorio prozor.
Otišao sam poslije prema sjeveru
i šetao kroz rujan,
u kom je prosjak svirao orguljice
s pticom na ramenu.
Jesen je bila kišovita,
zatim vedra.
U knjižnici je umirao cvrkut djece.
Rastresen, gledao sam kroz staklena vrata
perivoj i nebo nad sveučilištem.
Snatrio sam: negdje umire zrikavac,
pretvara se u drhtavu kaplju.
Tko ne zna zgradu od cigle
s kestenima i lipom?
U veljači slutio sam proljeće
na živici zelenoj.

Bile su lijepe večeri
s Wiesnerom i sa Tinom,
pušili smo i čavrljali do jutra.
Jedan je pjevao o mjesecu, zlatnom uvojku
kad je jadnoj majci išao sanjajući,
drugi je opisao mostove nad željeznicama.

Divno je prijateljstvo.
I ne znam zašto, dok je snježilo
na sjećanje i stvari,
mislio sam na Osijek, koji ne poznam
i zemljanu peć.

To je ona stara Hrvatska
sa snijegom na krovu.

Viktor Vida

Salona