Čuda lit već nisan pravo jugo čuja,
kako vrta i kuha u moru,
kako šviče i mlati i vlada,
valja vale visoke ka goru,
podlokiva skase i mulje spod grada.
A ja bin se rada po jugu na more vrnuja.
Po jugu je more sasvin drugače,
ni milo, ni glatko,
ne smije se slatko
svaken noven poznancu.
Po jugu more grmi, mlati i plače,
tuče po bandah, priko brodi skače.
Oj, udri more, i šumi sve jače,
pivaj tužnu pismu, meni izgnancu.
Kad tako prid zimu, more, si puno jada,
sve biži od tebe.
Ni vididti nideri gospodske kostime,
ni fine kapeline.
Sve ča je prisno, slabo i prez srca,
sad od tebe zene.
I kad drivo od jarboli i pinuni puca
samo junaki, kin delo ni parada,
biju se s tobon, prez straha od vitra, dažda i grada.
Sve su jahte se skrile, svih je športisti nestalo,
plaže su prazne, pusto i golo je žalo.
Sad samo putuju mornarske bracere,
mučno prolaze kroz dažde i nevere.
Za malo palente, za ridak šoldin,
rišćaju na jugo, podnose grbin.
Kad jugo zakuha, more grede sve bliže,
visoko se diže, sve do vrtli dosiže,
i meni postaje draže i milije,
kad šumi prez mira, i daž po njen lije.
Kraj mora, i na moru ustaju tad samo njegovi
i ja bin rad biti sad s ocon na provi,
da čujen mu glas, kako zapovida i psuje.
Lip je život samo ontar, kad se prez straha žrtvuje.
Mate Balota
Dubrovnik
