Jesen te je odvela cestom lišća
i ponio si sa sobom ukroćeno srce
u daljinu.
Ptice plove i sijeku zrak
veslima krila i žudnjom seobe.
Vjetar kuca lišćem o tvoje čelo
i prestiže ti korak brzinom skitnice.
Ne gledaš jata ni magle,
nitko ne zna da patiš
i da te raskida jesenji nemir ptica.
Ne šume za tobom ničije kose
i neće te zapljusnuti njihovi topli talasi.
Evo, skoro je noć i zaspale su drage oči,
a visoko nad tobom kruži
san tvoje majke
izgubljen i nespokojan.
Leti tjeskobno nad stazama tvog lutanja,
traži ponore pred tvojim koracima,
a kad ih opazi, bježi natrag
kroz pomrčinu i pada, slomljen, na tvrdi jastuk starosti.
Nikola Milićević
 |
| Poljica |
