MARIONETE

U predvečerje nam se katkad javljaju
drage žene, koje smo ljubili
i kojima smo nekad ruke stiskali,
pijana im srca toplo tepali,
da nema, nema smisla biti žalostan,
da predvečerje ide, tama prolazi,
i čekaju nas sunce, život, ruže.

O kako, kako li smo lagali! -
To vidimo mi sada, kad je minulo,
kad nema više naših družica,
i kad su mrtve naše drage žene:
jedna na dnu žutog krila sušice,
druga kao žrtva tvornice,
treća kao majka nesretna,
ispod noža žute gradske bolnice.

I tako danas posve sami stojimo
i ne mislimo više ni na šta -
I slušamo:
Lišće šumi, ptice pijuču.
U drvoredu idu ljudi, šapuću:
"O, ovaj puta bit će jesen ranije!"

Mi ne čekamo više nikog. Šutimo.
U crni plašt nas crna večer oblači.
Oko nas sami stranci prolaze.
Na koncima nas netko naprijed vuče
i diže naše ruke, noge -

- vodi nas -

Mi ne plačemo. Lutke smo. I idemo.
Bol je davno naše srce ukrala.
Na granju šute ptice (kiše čekaju).
Mi ne mislimo
više ni na smrt.

Vladimir Kovačić

Solin