SAD

Sad kad je naše lišće obrubjeno
a mi bušijemo studenu rosu sna
i bilu pinu ča je truni škura tarmuntana
znamo da su pasale teple noći
u kojima su suze sjale kako svićice na vitru
kako radosne roze
I bilo bi kruto gorko da ni u sorcu još ostalo
živo jedno malo stablo
kojemu pružamo hladne ruke
ismeteni ko dica zatečena na tujen voću
Još čujemo žamor nikega sunca
i ćutimo u kostima još jedan svitli daž
a u prasima sarce ča posarće i šebeće i kuco
sve durije i muklije


Jure Franičević Pločar

Solin

KONOBA

Stara kotlenka visi ispod grede
šešula do nje
i jedna debela komoštra
u kantunu teška meška
jedna žarna i lakovnica
čarna parsura mizarola kamenica
makina od polivanja i graničnik
za vadit karantilić i dvi motike
maškin i kosirača
četare potkove od tovara
ruzinova svića do uja
starinska špiritjera
I to je sve ča je ostalo
Finila fera


Jure Franičević Pločar 

 

Solin
 

ZNAN JEDAN PUT

Znan jedan put skaline izlišane
po njemu škrokoji oldaju
mukle se riči zauzlaju
Znan jedan put koji muči
kad se selo zatvori u san
Znan jedan put
između živega i martvega sela
između nas između njih
Znan jedan put između dva sela
jedno je ovamo drugo je onamo
onamo ispod čepriših
onamo na kraju puta
sasvin na kraju puta
I sve ih je veće onamo
di se gre počinut
kad se čovik umori
i kad svića dogori


Jure Franičević Pločar

Mravince

SVE ČA JE ŽIVO

Sve živo osim čovika
žive bez malicje
i vajalo bi čagod naučit
i od tičic
i od kun
i od guj
i od borih i od maslin
vajalo bi makar digod
makar malo
živit poput muhe
oli buhe
oli gudeja oli smrdeja
I bilo bi manje straha
i od neba i od greba
i manje bi se čovik oziro
i lašnje bi živi
i lašnje bi umiro

Jure Franičević Pločar

Solin

NIKO LIZE

Niko lize niko kleči
niko stoji na nogah
niko se trese ko prut na vitru
niko darpi niko se karpi
niko pojekuje niko kune niko moli
niko muči
niko jedva dočeko čehuju zore
da pobigne od more
niko tuguje niko putuje
niko ne haje
niko se u se izbije niko se sakrije
niko gladi sire stine i gomile
niko išće zale guje niko kargaje svoje dneve
i hito ih na stog ko suhe greve
niko minjo košuju niko škina savije
ma svak ostavi niki bilig
nika tarna nika sarna
jer svakoga čeko studeni kantun
i čarni šijun
I ko lize dolize
do kraja
i bez koraja

Jure Franičević Pločar

Solin

GRUMEN ŽIVOTA

Grumen života vijola jubavi
u oku tičica u sorcu čaval
na justima smihić studeni
Usahla je stara sliva
izresla debela kopriva
smokva je podivjala
skalina je pala
a sunce nad škojen sve jidnije
Čepriši su naresli kroz godišća
sad su veći i škuriji
ma sve hladniji


Jure Franičević Pločar

Makarska

STARA MASLINA

Stara maslino moja
zeleno jidro ditinstva
ni već naših mladih pisam
ni svitlosti
u očima
ni u barstima
Život izgarčen
u gropima
žeže u duši
i u kostima


Jure Franičević Pločar

Solin

NIKO NE MOŽE

Niko ne može izabrat ni dušu ni tilo
ni broj postolih ni jakete
ni kad će ni kakov će na svit doć
u rasvanuće oli u smarknuće
ni hoće li vitar lomit grane ol će rosit
ol će ga zateć bonaca oli karvavi rat
niko ne može izabrat ni ko će mu bit mat
ni otac ni sestra ni brat
i niko ne može ništa remuntat
život vaja izdurat
ko maslina kraj gomile ol sova navar kuka
bor na račiću
Vaja sam sebe tarpit
jer i nebo tarpi samo sebe
i more i munje
i kosići i kokotići
i raslinje
Niko ne može izabrat di će i kad će
ni kakov će na svit doć
ma može kako če i kakov će
iz svita poć


Jure Franičević Pločar

Solin

PASAJU FUREŠTI

Pasaju furešti i kadikad fermaju
i čagod fotografaju
ma oni puno i ne haju
za ove svitlosti za ovo stinje
za ovo raslinje
jer oni ne možedu vidit
kar u korenju
pot u grumenju
muke niz učelke
i ne možedu čut
glase
iz dubine škoja
i ne znaju niti haju
ča smo mi ode ukorenjeni
kako sarca u parsima
kako stabla u karšima
nit znaju da je ode vajalo istočit
dva žmula pota za jedan žmul vina
i jednu žlicu uja
Oni dohodidu i olhodidu
i hmutodu priko škoja
kadikad fermaju
i čagod fotografaju


Jure Franičević Pločar

Split

ČOVIK I ŽENA

Čovik i žena
svića užežena
čovik i žena
svića izgašena
čovik i žena
dvi sviće užežene
jedna za čovika
druga za ženu
u snu
Čovik i žena
otac i mat
i did i nona
i dvi batude
martvega zvona


Jure Franičević Pločar

 

Dubrovnik

SVE ČA JE PASALO

Sve ča je pasalo
u duši je ostalo
ko stina na dnu mora
U nas potone i zaroni
i kadikad iznenada izroni
ništo ča zaboli


Jure Franičević Pločar

Dubrovnik

ODUVIK JE BILO

Oduvik je bilo jubavi
i bit će je dokli je svita
Oduvik je bilo vire
i nevire
i slanih suz
i madeg cvića
Oduvik je bilo smiha
i griha
i jida
i gorčin
i škurih stin
i modrin
Sve drugo se dožuntalo
malo pomalo
Ma život je
digod studena zavuza
digod gropivi tartajun
digod lipa bonaca
a digod grubi šijun
Ma uvik je bilo jubavi
i bit će je dokli je svita
kako i čel
dokli je cvita


Jure Franičević Pločar

Pogled na Hvar

DI JE TO MORE

Di je to more
i brod sa bilin jidron
di je to more
i di su iskre
lipega sna
Sve škuriji vitri pušu
sva čarnija su dna


Jure Franičević Pločar 

Dubrovnik

ŽAL MI JE

Žal mi je digod čovika i beštiju
žal mi je i stablo kad zebe
i kad je žedno i kad vene
žal mi je sve ča je živo
jer svak bi ti svak bi želi
malo sriće i jubavi
zelenila
Žal mi je one ča čekodu brode
koji se nećedu vratit
žal mi je digod starega tovara
ča već ne može a vaja da može
pok posarće i stenje
žal mi je digod i pasa koji nikoga nimo
nego na daržu stoji trese se i
pojekuje
žal mi je i guju ča se izgubila
pok lize sama u samoću studenu
žal mi je stablo kad plače
žal mi je zelenilo i stare brode
ča škripju i obojču na vitru
žal mi je one ča partiju a nećedu doć
i one ča čekodu a nećedu dočekot
žal mi je one ča gredu u ošpidal
a nikad nećedu izać nego ćedu ih iznit
žal mi je sve ča nisan reko a vajalo je
izreć
žal mi je za sve ča san izreko
a ni bilo potriba
žal mi je za sve ča san učini
a ni vajalo učinit
žal mi je ča san bi slip i u snu vidi
jedan lipi svit
žal mi je ča san zamantan virova u san
i žal mi je ča ne mogu ne snit
ono ča se neće dogodit

Jure Franičević Pločar

Dalmatinska zagora

ZEMJA

Judi sparenjajte zemju
nek i ona bar malo počine
i odahne
Jer i zemja se umori
i zemji dodije
živjenje
i tarpjenje
I nju žeru žile
i boli grumenje
Vaja je pustit
da malo odahne
pok će bit rodnija
i radosnija


Jure Franičević Pločar

Solin

  

VRIME NIT TRENE NIT PRENE

Vrime nit trene nit prene
ono uvik na mistu stoji
i muči
ma sve živo ča se u njemu obarne
vrime izvarne
sameje
istrepje
i ne haje ča vitri riču
ni ča triski tuču
ni ča goridu i grevi i dnevi
ni ča se škuro drži duro


Jure Franičević Pločar

Splitski Aerodrom - Kaštela

MUKLE URE

Minjodu se pijace
i tarace
i rive
i puti
i skuti
i brive
ma ostaju face
i nenadinje
i more
i tvarde kore
i šušuri
i batude
i levantare
i škure bure
a sveja muklo
tuču
i tuču
ure


Jure Franičević Pločar

Split

NIKO NI DOSEGO

Niko ni dosego kapju svoga sna
ni svoj rumeni cvit
niko ni dosego ča je želi
jer sve izmiče i biži
sve se pripomišćo
u nike dajine u nike nevidine
Jušto kad čovik pomisli da je uspi
sve isine i uteče
ka slap vode proteče
Čovik ostane ismantan
ko trudni tovar nasrid puta
i ča mu ostaje osin smihića
kad se siti sebe kako mladića
ča se u život zaputi
pun vire i ufonja
uviren da sve zno i sve može
i nankli ne misli da će svak
nazadnju
ostat bez kože


Jure Franičević Pločar

Solin - Salona

SVAK ISTRATI SVOJ LIPI SAN

Svak istrati svoj lipi san
i ostane zamantan
i ne dojidri do modrin
ča su samo sni
ča ih nindir ni


Jure Franičević Pločar

Brač

NIKOGA OVO NIKOGA ONO

Nikoga muči ča mu je tisno
nikoga ča mu je pusto
nikoga ča mu je hladno
nikoga ča mu je prazno
nikoga ča je ostari
nikoga ča se privari
nikoga ča je ponaćen i kriv
nikoga ča je živ


Jure Franičević Pločar

Split - Bačvice