BJELINE

Topla je i svijetla riječ "ljeto"
 Kod svake list je, poput malog uha,
Trepereć slušo strah tvog bludnog duha,
  Što drhtaše u šumi blizu grada
   U vrelu tijelu, koje ljubav svlada.
     Topla je i svijetla riječ "ljeto".
         Svaki list je znao izreć "jesen",
           Kada bi tiho pado vlažan rujan
           Ko tvoja usna; mekan, jedva čujan;
           Tvoj duh bi presto na šum da treperi
             Šapćući lišću: mek nam krevet steri!
             Svaki list je znao izreć "jesen".
           A sad lišće ne šapće, nit sluša:
           U krovištu sad naše male šume
           Blijedi se snijeg i ulazi u me
           Ledena sumnja: je l' tu ljeto vrelo
                   I jesen bješe, kada tvoje tijelo
                   Bijelilo se, toplo kao duša.

 Ivan Goran Kovačić 

Zagreb

  

SPOMEN NA SPLIT

Pri morju, pri plavomu morju,
kak senja je z kamena grad,
tam želje navek mi letiju,
tam pak bi se vrnuti rad.
Tam sunce je žarko kak ogenj,
i mehko zna dragati val,
tam dan se oprašća tak težko,
ostavit je morje mu žal.
Tu car je zezidal si dvore,
pred puno i puno sto let,
tu naša je v mramoru slava,
pod poljem, gde trn je i cvet.
Nad gradom se breg zazelenil,
vse pute zasenil je bor,
v daljini su otoki, mesta
i morje i nebo odzgor.
Na otoku grad je jen mali,
vu morje je štel da beži,
al nisu ga lepoga dali,
za obalu zid ga drži.
Vu luki se njišeju ladje,
il roj se metulov to sel,
vsi šari, a dalko, tak dalko
još jeden je mali i bel.
Na hridi su črne ciprese
i veter si z vali šumi,
tu grobje muči i počiva,
tu sladko i dugo se spi.
Al v gradu je očih kak sunce
i rečih kak mesečna noć,
i komu vu srce su došle,
Ne da i ne da mu se proć.
- Pri morju, pri plavomu morju
kak živa popevka je kraj,
tam lepo bi živeti bilo
i lepo vumreti takaj.

Dragutin Domjanić 

Split

ODUVIK JE BILO

Oduvik je bilo jubavi
i bit će je dokli je svita
Oduvik je bilo vire
i nevire
i slanih suz
i madeg cvića
Oduvik je bilo smiha
i griha
i jida
i gorčin
i škurih stin
i modrin
Sve drugo se dožuntalo
malo pomalo
Ma život je
digod studena zavuza
digod gropivi tartajun
digod lipa bonaca
a digod grubi šijun
Ma uvik je bilo jubavi
i bit će je dokli je svita
kako i čel
dokli je cvita


Jure Franičević Pločar

Pogled na Hvar

U ČEM SE TKO VIDI, U TOM JE MIŠLJENJU

U čem se tko vidi, u tom je mišljen'ju,
   i svaki besidi o svomu živjen'ju;
   još ki se čim ćuti, obrazom pokaže:
   trudni su jur puti da ličcem tko laže.

Gdi je moć očima tajat rane skrovno
   u sebi ke ima srdačce jadovno?
   ar srce sve neće održat tužice,
   nu ih dil odmeće na oči ter lice.

I svak što ki ljubi od srca s vesel'jem,
   jur kade izgubi, ostane s dresel'jem;
   i koga trg hrani, o trgu govori,
   a ranjen o rani ka ga većma mori.

Ovo jest naravom: ka gdi tko uživa,
   tuj mu sa svom slavom sva misal pribiva.
   Tač nima jur inu misal me srdačce
   ner vilu jedinu ka mi je sunačce.

Razgovor nje želim i ufam imiti,
   krostoj se veselim na saj svit živiti;
   i tim se ne stidim, mâ mlados nu slavi
   nje lipos gdi slidim i u san i javi.

Er drago prolitje i narav na saj svit
   od nje meu sve cvitje ne stvori lipši cvit.
   Ne hajem za zlato ni drago kamen'je,
   ni mi je još na to ni um ni mišljen'je.

Istom da uživam me srce ku obra,
   vam ludim darivam zemaljska sva dobra;
   ar veće ja žudim za sužna nje biti
   ner svemu da sudim, ostav kralj na sviti.

Krostoj ne govorim ni mislim rič inu
   ner vilu ku dvorim za ljubav jedinu.

Džore Držić 

Dubrovnik

BLAŽENI ČAS I HIP

Blaženi čas i hip najprvo kad sam ja
    vidil tvoj obraz lip od koga slava sja.
Blažena sva mista kada te gdi vidih,
    dni, noći, godišta koja te ja slidih.
Blažen čas i vrime najprvo kada čuh
    ljeposti tve ime kojoj dah vas posluh.
Blažene boljezni ke patih noć i dan
    cić tvoje ljuvezni za koju gubljah san.
Blaženi jad i vaj ki stvorih do sade
    želeći obraz taj sve moje dni mlade.
Blaženo vapinje kad ime tve zovih
    i gorko trpinje u željah kad plovih.
Blažen trak od uze ljuvene u kojoj
    stvorih plač i suze, želeći da sam tvoj.
Blažena ljepos tva, blažena tva mlados,
    pokli se meni sva darova za rados.

Šiško Menčetić 

Dubrovnik

KA SE JE JUR VILA

Ka se je jur vila aj li još gospoja
   gizdavija vidila i lipša ner moja?
er kako sve vode iz mora izviru
   ter se svud rashode i opet u nj zbiru,
tač od nje izniču sve gizde zadosti5
   i opet sve stiču u njejzi liposti.
A to je svidočno jak zračna jur zora
   i sunce istočno kad sine vrh gora.

Džore Držić 

 

Dubrovnik

DI JE TO MORE

Di je to more
i brod sa bilin jidron
di je to more
i di su iskre
lipega sna
Sve škuriji vitri pušu
sva čarnija su dna


Jure Franičević Pločar 

Dubrovnik