Na krilu vjetra raskidano pismo
žudnje su moje. Mi se sreli nismo
I nećemo se nikad više sresti
na tihoj stazi, ni na tvrdoj cesti.
Niti će grudi žedne da utaže
žeđu: taj teret što ga spomen slaže
sve dublje na dno bića i sve brže.
Plamsaji vreli sveg me biju, prže.
Smiri se, srce! Zašto tako plamtiš,
zašto izgaraš? O srce, zašto pamtiš?
Gustav Krklec
žudnje su moje. Mi se sreli nismo
I nećemo se nikad više sresti
na tihoj stazi, ni na tvrdoj cesti.
Niti će grudi žedne da utaže
žeđu: taj teret što ga spomen slaže
sve dublje na dno bića i sve brže.
Plamsaji vreli sveg me biju, prže.
Smiri se, srce! Zašto tako plamtiš,
zašto izgaraš? O srce, zašto pamtiš?
Gustav Krklec
Rogoznica |